LAIBACH

LAIBACH

TEKST: KREŠIMIR JAVOROVIĆ

1985./86. bio sam na odsluženju vojnog roka u JNA. Onako kronično depresivnog, 11.02.1986. pozvao me drug po službi, frend iz Siska Šec da odemo na neki koncert u Tivoli. Nisam imao pojma kaj mi sprema, no pristao sam, jer kaj može biti gore od JNA vojnika na ulicama Ljubljane. I tako smo se mi podšišali, obukli gradsku uniformu, utegli opasače, a sve da nas ne bi dežurni oficir vraćao sa porte na dnevne zadatke. Pripremio sam se na najgore, na neko jodlanje, jer kaj drugo možeš očekivati u Sloveniji? 

Do Tivolia je bilo 20-ak minuta pehaka, uglavnom kroz park, koji me podsjećao na Ribnjak. Ruke sam zgurao u džepove, a cipelama šutao neki jadni kamen koji mi se našao na putu. Odjednom, puf, odnekuda se na stazi stvore tri njemačka vojnika. Halooo? Od kud su ovi zalutali? Zbunjeno pogledam Šeca, on mrdne ramenima kao, ni on nema pojma kaj se upravo dogodilo. Nastavili smo dalje, kad iza drveta, eto ga još jedan, piša! Iz sjene šume iziđu još dvojica, pa još dvojica. Osvrnem se, onako, bez veze, kao, to se mene ne tiče, i smrznem se. Bili smo usred šume, u JNA uniformama, okruženi neprijateljskom vojskom. No švabe nisu obraćale pozornost na nas (osim par mutnih pogleda) pa smo se i mi pravili da je sve normalno. Pred dvoranom skužim da je vrag odnio šalu. Tamo je bio cijeli njemački bataljun!!! Nas dva smo se stisli, svaki gleda i brani svoje krilo. Ruke smo već davno izvukli iz džepova i pognuli se, kao da ćemo svaki čas potrčati. 

Došli smo do blagajne, kupili karte i bris u dvoranu. Znali smo da će tamo biti bolje, jer kaj bi nacisti radili u dvorani? Kad ono, unutra, ne bataljun, cijela pukovnija! Učinilo mi se da neki pričaju slovenski. U stvari, njemački nisam ni čuo. Sad mi je već bilo jasno. Nema nam spasa. A tako sam puno planova imao u životu. Šec me povukao prema sjedalicama. Hvala dragom Bogu, bili smo u zadnjim redovima i imali cijelu dvoranu pred sobom. Najvažnije je da je izlaz bio blizu. Tada se upalio mrak. Niš se nije vidjelo. Mrak totalni. I muk. Tišina stravična. Pored mene svijetli jedino EXIT i magično me privlači. Tren prije nego sam šmugnuo, grmljavina. Podmukla iz daljine. Bubnjevi. I tada muški glas. Bas. Kao iz pakla. Priča nešto na njemačkom. Odjednom reflektori. Bina je osvijetljena. Na bini dvadesetak frajera, u vojničkim čizmama i hlačama. Goli do pasa. Mjuza trešti, svjetlosni efekti. Stižu cucki, Njemački ovčari i vučjaci. Pale se baklje. WAU!!! Pa ovo nije loše! Da, loše, odlično! Perfromance je trajao oko 2 sata, a prošao kao da je bilo 5 minuta. 

Kad je završilo, htio sam još. I metalnih bačvi i brusilica i autogenog varenja. Još! Još! Još! Nismo ni skužili kad smo se vratili do kasarne. I ravno na glavna vrata, iako je povečerje davno odsviralo. Niko nas nije skužio, a mi smo se samo prošetali glasno se raspravljajući koji su motivi germanske mitologije prikazani na umjetnički, a koji na realistički način. Hvala Šecu na nezaboravnom doživljaju i prekrasnom performancu. Dakle, bili su to Laibach i Gledališče Sester Scipion Nasice. Krst pod Triglavom. Neue Slowenische Kunst u punom zamahu. 

Toga dana mi je zacrtan novi kurs u životu. Onaj preko Tuškanca prema Jabukovcu.

STRAŽARNI LOPOV 2015