FLEKI

FLEKI

PRIČA IZ KNJIGE "STRAŽARNI LOPOV"

Kad je Hazel O'Connor izašla na pozornicu u Moši, izgledala mi je pomalo prestravljeno. Bila je 1985. godina i od njezina filma „Breaking Glass”, po kojem je kod nas bila poznata, prošlo je već pet godina, a ona, naravno, nije mogla znati da se u Jugoslaviji filmovi počinju prikazivati s nekoliko godina zakašnjenja i da su ljudi ispred nje došli vidjeti Kate, pankericu koja je glavni lik u tom filmu. Ne znam kakvu je publiku očekivala, no dobila je hrpu uglavnom pripitih pankera koji divljački plešu pogo i pljuckaju prema pozornici. Koncert sam po sebi nije bio loš, ali ga ipak ponajviše pamtim po sceni kad se legendarni zagrebački panker Fleki popeo na pozornicu i počeo grliti Hazel. Navodno je vikao da je voli, ali s mjesta na kojem sam stajao to nisam čuo. Dan nakon koncerta u novinama se pojavila fotografija na kojoj je Hazel na bini u Flekijevu zagrljaju. U tekstu ispod nje otprilike je pisalo da su se neki pankeri za koncert ošišali na irokeze i namazali ratničkim bojama, aludirajući na Flekijevu veliku crvenu mrlju koju je od rođenja imao preko jedne strane lica i po kojoj je dobio nadimak.

Flekija sam upoznao ispred Centra par godina prije tog koncerta kad su se on i Toti dovukli do nas na stepenice Francuskog paviljona i žicali nas pare. Nismo imali para, ali smo zato imali neko jeftino vino, koje smo kupili u dućanu, pa smo ih pozvali da nam se pridruže. Dok smo naizmjence cicali iz flaše, Toti, kojem je pravo ime bilo Tito, zabavljao nas je pričom o tome kako ga je razbio milicajac koji je mislio da ga zajebava kad mu je prilikom legitimiranja rekao kako se zove. Pritom nam je pokazivao i dokumente da nam dokaže da su ga roditelji fakat nazvali po Maršalu.

Nakon te večeri Fleki i ja pozdravljali smo se u prolazu, bio je s ekipom na proslavi mog rođendana u vlaku na šestom peronu i ponekad bi popio koju s nama u Centru. Naravno, nisam bio baš toliko naivan da nisam kužio da je razlog za to „prijateljstvo” bio isključivo da me užica koji dinar i gutljaj u prolazu, ali to mi nije bilo nimalo važno.

Glupavo mi je kad danas čujem priče o tome kako su ga se ljudi bojali. Fleki je izgledao opako i opasno, kad bi nekoga žicao pare, unosio bi mu se u lice i uvijek je imao neki štemerski ulet popraćen galamom, ali nikad nisam vidio, a ni čuo da je bio uključen u neku tučnjavu ili sličnu pizdariju. Jedan njegov dobar prijatelj rekao mi je da misli da je u cijeloj njegovoj furki bilo i malo glume jer kad god bi naletio na njega, izgledao je kao da je pijan i van kontrole. Sigurno je razmišljao da će užicati više love ako ga se ljudi budu bojali, pa se shodno tome i ponašao. Kako bi naši stari rekli, bio je pravi zagrebački fakin.

Jednom prilikom pridružio nam se uz flašu na praznim štandovima tržnice Dolac. Ako se dobro sjećam, bilo je to poslije neke Dinamove utakmice. Fleki je bio jedan od osnivača Bad Blue Boysa. Žalio se tada da više ne smije piti jer mu je nedavno puklo slijepo crijevo, te su mu u bolnici jedva spasili život. No nije mogao izdržati, pa je s nama popio gutljaj-dva, a kad sam ga nakon toga sreo u gradu, opet je bio naderan.

Fleki je bio Trnjanin. Od jednog njegova kvartovskog frenda doznao sam da mu je pravo ime Mladen Kušenić i da ga u kvartu nikad nisu zvali Fleki. Svi su ga znali pod nadimkom Kruška. Prema njegovim riječima, kad su htjeli grubu igru u nogometu, da se netko polomi, uvijek su stavljali Krušku u obranu. Ako su kao klinci od 12 godina poželjeli slušati uzbudljive seksi priče, slušali su Krušku o njegovim doživljajima s nekom sestričnom iz drugog koljena. Rekao je i da su Flekijev život i energija od početka bili usmjereni na ono što mu se na kraju dogodilo. Da ga je cijeli život bolio kurac za sve jer je ionako sve bolio kurac za njega. Flekavog, pijanog, drogiranog.

Fleki se 1996. godine smrznuo na Sljemenu na isti datum kad je umro njegov idol Sid Vicious. Čuo sam više teorija o njegovoj smrti. Po jednoj se napio i zaspao u snijegu, po drugoj ga je netko slučajno udario autom i pobjegao, a po trećoj je pretučen i ostavljen pored ceste.

Kako god bilo, Fleki sad sigurno baulja tamo negdje kamo odlaze pankeri. U vječnoj potrazi za zbunjenim anđelom od kojeg će užicati koji dinar za cugu. S kojim će Sid i on zajedno podimiti poneku smotanu pljugu.



FLEKI I KEČER (SATAN PANONSKI) NA KONCERTU GRUPE UK SUBS U KULUŠIĆU
(SNIMLJENO ZA POLET 1986. GODINE)

HVALA BINI, ROBIJU I ZDENKU NA FOTOGRAFIJAMA

PRIČU JE NAPISAO I U SVOJOJ KNJIZI "STRAŽARNI LOPOV" OBJAVIO:

GORAN POLAK