BRIJAČI - RAZGOVOR O DILERIMA

IZMIŠLJENI RAZGOVORI (1.dio)

SVAKA SLIČNOST SA STVARNIM OSOBAMA I DOGAĐAJIMA JE SLUČAJNA

BRIJAČI - RAZGOVOR O DILERIMA

- Znaš koga sam sreo, kume?

- Mustafu Nadarevića?

- Ne kume. Sreo sam Pašu. Naletio sam na njega na Trgu, pa me pozvao do sebe. Rekao mi je da treba prvo doma obaviti neki deal, pa da nakon toga odemo negdje na cugu. Sad je iznajmio neku rupu u potkrovlju u Tkalčićevoj. Znaš oni stari stanovi što vonjaju na vlagu. Došli mi do njega, zakuho on kavu kad zakuca netko na vrata. Otvori Paša vrata, a kad tamo dva unproforca. Razvukli oni osmjeh od uha do uha, pa zatrkeljali nešto na engleskom. Dali Paši pare, dao on njima smotuljak i svi se sretni razišli. Sjedimo tako za stolom, pijemo kavu, pušimo. Ništa ja ne spominjem onu dvojicu ko da ništa nisam ni vidio. Ne prođe pet minuta, eto opet neko kuca. Otvori Paša vrata, kad eto ga opet neki unproforac. Ovaj put crnac. Uguro i on Paši pare u ruke, strpo smotuljak u džep pa ispario. E tu sam popizdio i reko Paši: „Jebali te plavi šljemovi." Još mi je samo trebalo da zakuca i murja. 

- Pa da je došla murja samo im kažeš: "Drugovi ja nisam odavde!“ i nema frke.

- Je. Da ih pitam: "Da li se ovde snima neki film...?". Nego, sjećaš se ti kume onih dilera što su u osamdestima operirali oko Kaveza. Dođeš u Blato eto ih, prođeš kraj Zvečke opet su tu, sjedneš ispred malog Kaveza vidiš stoje sa strane. Tak su brzo mijenjali lokacije da smo se zajebavali da briju okolo ko vjetar, pa smo ih na kraju prozvali „brijaći“.

- Da sećam se kume, baš sam sa Jurom nedavno o tom pričao. Kak je onaj Slamnig posle napravio rock operu „Zagrebački brijač“, pa su onda Pirš i Gobac počeli furati neku spiku o brijanju u Blentonima i onda su odjednom svi počeli brijali.

- Je. Nekad su brijači bili dileri, a sad su svi brijači. Nego, znaš što mi je bilo najsmješnije kod tih dilera. Ono, ko nikad nemaju robu kod sebe pa moraju otići do nekog stana u blizini po to. Onda prošeću do Mažuranca ili oko Kazališta, pa u foliju od pljuga stave malo vlažne zemlje, pa se vrate i musterima tu zemlju zdilaju ko neki staf ili šit. E onda ti musteri toliko zabriju na taj film kak se drogiraju, pa kad popuše svu tu zemlju se vrate po još.

- Da, da ... ono marokanac, avganistanac, makedonac, crnogorac... Ekipa skupi pare, kupi pis zemlje i popljuga partizanku. Onda se uvijek nađe među njima jedan koji se prvi počne smijati. Najčešće onaj koji je obavio kupnju. On je najveća faca, jer zna čovjeka koji ima dop. Kad vide ostali kak ga ko fura, misle, što bi samo on bio drogiran, pa se i oni počnu smijati. Nakon toga im nalete frendovi, a ovi se svi valjaju od smijeha. Hvale se kak su se napljugali prvoklasne robe, pa im i frendovi ubodu zemlju. E sad ne mogu ni oni sami sebi priznat da ih niš ne šlagira, pa nisu oni papci, i šta, počnu se i oni valjati od smijeha. Onda nalete curice, pa se zalijepe za njih, jer oni su ko neki otkačeni frikovi koji pljugaju. I nije tu kraj. Kad ekipa sa strane vidi kak se curice lijepe za ove što puše drogu i oni bi tako. Na kraju se svi smiju i svi su ko drogirani, a nitko drogu jeo nije.

- Živa istina kume. I onda ono kužiš, svi pričaju kak su bar jednom probali. Jebote, nemreš vjerovat koliko ljudi čitav život misli da su u mladosti zgriješili sa drogom, a ono... samo su pljugali zagrebačku zemlju.

- Nemoj tako kume, neki su pljugali i čaj.

- Sjećaš se one fore koju su brijači imali sa onim drvetom u Botaničkom vrtu?

- Ne znam na što misliš.

- Pa bilo je jedno drvo što je imalo lišće točno isto kak je onaj list od trave. Dok su brijači to skužili ostalo je drvo bez lišća. Naravno lišće nije niš šlagiralo, ali to nije bilo važno kad je izgledalo ko na razglednici iz Amsterdama.

- Znaš kaj mi je najstupidnije u toj priči? To što su svi ti koji su kupovali ta sranja, sami sebe uvjerili da su ušlagirani. Nije im uopće bio važan dop, važna im je bila samo ta furka, ko oni su neki frikovi, znaju dilere, opasno žive... ono Morrison, Hendrix, Janis, Sid... kužiš spiku.
Jednom smo Duh i ja napravili jedan mali pokus. Zarolali smo kod njega u pljugu nokte, kosu, šećer, neki peršin, ne znam više... sve što nam je palo pod ruke. Bilo mi je zlo samo kad sam pomislio što je sve unutra. Seli smo onda pred Centar i čekali žrtvu. Kad eto Cmoka. Došo on do nas, ono pita kaj ima, a Duh počne kolutati očima, pa mu kaže da smo se tak napljugali da nemremo doći sebi. Naravno prvo Cmokovo pitanje je bilo da li imamo još. Uvalili mi njemu naš koktel, a on već nakon prvog dima počeo hvaliti kak je dobra roba. Popušio je sve do kraja, pa zamalo pao na pod kak se ko ušlagirao. Jebote, čitavo veče je bauljao okolo i smijao se. Valjda je od toga i postao kasnije naš poznati rock kritičar.

- Sad sam se sjetil kak su neki dilali i hranu za papagaje. Ono špreha, ko bit će iz sjemenka prvoklasna trava. Sjećaš se onoga maloga kaj je zasadil sjemenke u grmlje na Mažurancu?

- Je. Sjećam se. Pa smo ga zajebavali da je posadio travu čije stabljike narastu dva metra u grmlje kaj je visoko jedan metar. Jebote kakav je to bio lumen. Poslije se usro da bu mu murja u grmlju našla otiske.

- Nego, ćemo popit još jednu rundu?

- Naravno.

- Božo daj nam još jednom isto? Uzmi i sebi nešto.

- Ideš... Hvala majstore.

- Nema frke Božo. Nego, znaš ti da je to „ideš“ prvo počela pričati ekipa iz Španskog?

________________________________________________